Prema narodnom predanju, u Novom Pazaru su nekada davno živele tri sestre, ćerke bogatog paše ili uglednog vlastelina: Altuna, Halima i Hadžera. Sestre su bile poznate po svojoj lepoti, plemenitosti i izuzetnom bogatstvu koje su nasledile.
Kako se nikada nisu udavale, odlučile su da svoje ogromno bogatstvo ne sebično čuvaju, već da ga podare gradu i narodu kroz trajna dobra — zadužbine koje će ih nadživeti. Svaka sestra je izabrala šta će podići, i tako su nastala tri simbola Novog Pazara.
1. Altuna i Altun-alem džamija
Najstarija (ili po predanju najbogatija) sestra Altuna odlučila je da sagradi bogomolju koja će biti ukras cele čaršije. Tako je nastala čuvena Altun-alem džamija (džamija sa zlatnim alemom/dragim kamenom). Predanje kaže da je Altuna u zidove i kupolu džamije ugradila zlato i dragulje, a sam naziv “Altun-alem” postao je simbol za nešto neprocenjivo i prelepo. Ova džamija i danas stoji kao jedan od najvažnijih i najređih spomenika islamske arhitekture iz 16. veka na ovim prostorima.
2. Halima i Halimina česma (Halimača)
Druga sestra, Halima, želela je da narodu podari nešto što je izvor života, posebno važno za svaku čaršiju — čistu, hladnu vodu. Ona je finansirala izgradnju čuvenog vodovoda i česme, u narodu poznate kao Halimača. Voda je u Novom Pazaru uvek imala kultno i praktično značenje, a Halimina zadužbina je vekovima gasila žeđ prolaznika, trgovaca i meštana, ostajući simbol njene sestrinske brige za grad.
3. Hadžera i Hadžet
Treća sestra, Hadžera, odlučila je da gradu ostavi prostor za širenje, odmor i okupljanje. Ona je poklonila veliko imanje, livade i zemljište koje se nalazilo na uzvišenju iznad grada. To naselje i brdo danas nosi ime po njoj — Hadžet. Tokom istorije, Hadžet je bio mesto gde se grad razvijao, a u narodnom sećanju je ostao upisan kao njen dar zajednici.
Iako istorijski izvori i etnolozi (poput Senka Rašljanina koji je proučavao novopazarske česme) ne mogu sa stopostotnom sigurnošću da odrede tačnu godinu gradnje, veruje se da Halimača datira iz 15. veka. To znači da je ona nastala gotovo u isto vreme kada je turski vojskovođa Isa-beg Isaković postavio temelje Novog Pazara. Upravo je bogatstvo čistom vodom bio jedan od ključnih razloga zašto je grad podignut na ovom mestu, a Halimača već skoro šest vekova svedoči o trajanju tog grada.
U vremenima kada vodovodna mreža nije postojala (u Novom Pazaru je počela masovnije da se širi tek 1957. godine), Halimača je bila primarni izvor opstanka za stotine porodica.
Međutim, ona je imala i snažnu sociološku funkciju:
- Mesto susreta: Dolazak po vodu sa testijama (grnčarskim posudama koje su čuvale hladnoću vode) bio je ritual. Tu su se saznavale najnovije vesti, sklapali dogovori i prepričavali događaji iz mahale.
- Ašikovanje: Na česmi su se rađale prve ljubavi. To je bilo jedno od retkih mesta gde su mladići i devojke mogli legalno da se sretnu, razmene poglede, pokoju reč ili osmeh dok se čekao red za vodu.
- Zanimanje “Hamali” (vodonoše): Bogatiji građani i činovnici nisu sami išli po vodu. Postojale su sluge/hamali kojima se plaćala mesečna nadoknada (zabeleženo je da je ta usluga pre širenja vodovoda koštala oko 30 dinara mesečno) da donose po dve kante sveže i pitke vode upravo sa Halimače.